Top teme:

Protesti u Srbiji Donald Tramp Izbor urednika

SVET

(FOTO) Čikago pamti malu Milu velikog srca: Život posvetila Srbima, iako Srbiju nikada nije videla

Tih posleratnih godina, s kraja 1940-tih, u Čikago i okolinu slivale su se tužne kolone Srba, ponosnih oficira vojske Kraljevine Jugoslavije.

Foto: Privatna arhiva/Mila Govedarica

Oni nisu pristali na kapitulaciju i položili oružje u aprilskom blickrigu, te su kao takvi, nepoćudni, potrpani u nacističke vozove bez dnevnog reda i deportovani u koncentracione logore. Mnogi od njih tamo su pogubili glave od bolesti, gladi ili u ropcu, izgaženi čizmom dušmanina.

One koji su preživeli rat napolju su dočekale tužne vesti. U otadžbini su već počela zverstva komunista, crveni teror koji je kosio gore od kuge i rata, i koji im je ugasio zadnju nadu u povratak rodnoj grudi, koga su sanjali četiri duge godine. Žalosna je to sloboda bila. I žalosni su bili oni koji su je dočekali, kada su, umesto sa kartom u jednom pravcu, zadnja pošta – kućni prag, krenuli u beli svet, da tamo vidaju rane.

Mila Govedarica - odbor za doček i počasna straža

Hiljadama kilometara daleko od Evrope, jedna je žena tih godina, skupa sa svojim roditeljima, sate i dane prestajala na železničkoj stanici, dočekujući nevoljnike iz prethodnog pasusa, koji u koferu često nisu nosili ništa sem golog života. Sićušna rastom, propinjala se na prste ne bi li velikim čigrastim očima na peronu spazila prepoznatljiva dinarska lica ukrašena brcima.

Mila Govedarica bila je odbor za doček i počasna straža za sve one koji su izgubili otadžbinu, porodicu, ali nisu čast. Ratnicima i mučenicima pronalazila je smeštaj "dok se ne snađu", prikupljala novac za hranu, sa njima išla po fabrikama i rudnicima, prevodila ugovore i pregovarala za dnevnice i plate. I sve to onako, bez dinara i dolara vajde, od srca.

Uteha i podrška

Mila je preživljavala sudbine tih ljudi, sređivala im papire, bila im je uteha i podrška u svakom pogledu, kao nekakav socijalni radnik. I kada bi se, pedeset i šezdeset godina kasnije, prisećala i pričala o njima, često bi se zaplakala, kao da sve iznova preživljava

Iako malena, svima je bila kao nekakva velika majka. Tako su je i zvali, bez obzira što je nekima od njih mogla da bude i ćerka.

"Mila je preživljavala sudbine tih ljudi, sređivala im papire, bila im je uteha i podrška u svakom pogledu, kao nekakav socijalni radnik. I kada bi se, pedeset i šezdeset godina kasnije, prisećala i pričala o njima, često bi se zaplakala, kao da sve iznova preživljava", kaže Rajka Radovančev, Milina nećaka, evocirajući uspomene na ovu veliku ženu, inače svoju omiljenu tetku.

Otac došao u Ameriku 1904.

Milin otac Jefto došao je u Ameriku još davne 1904, u prvom talasu emigranata sa balkanskog krša i kamena, koji su u potpalubljima prekookeanskih lađa pisali pisma i maštali o obećanoj zemlji. Poreklom iz porodice pravoslavnih sveštenika, koji su se za službom Božijom selili iz severne Italije i regiona Venecije i Trsta pa naniže, prema Hercegovini, sve do Gacka i Nevesinja, gde god je trebalo očuvati veru prađedovsku.

U familiji Govedarica bio je običaj da najstariji sin nasledi mantiju od oca. Tako se desilo i da je očeva služba pripala Jeftinom bratu, a ovaj se, bežeći od čamotinje, priključio velikoj grupi siromašnih mladića koja je uzajmila pare i ukrcala se na brodove za Novi svet, kako su zvali Ameriku u to vreme. Nisu znali šta ih čeka, ali nisu Bog zna šta ni imali da izgube.

Kad su konačno ugledali obalu, znali su da ih na njoj ne čeka med i mleko, već teška fizikalija. Pišali su krv, ali bukvalno. Ali su imali cilj, i život bi dobijao puni smisao kada bi krajem meseca krvavo zarađen novac poslali svojima, znajući da njihov život nije samo njihov.

Iako su menjali dan za noć, i noć za dan, ni u najgluvlje doba nisu zaboravljali ko su i odakle. Ipak, kada bi onako samotni, u tuđini, poželeli da se žene, bili su probirljivi – hteli su kraj sebe devojke koje prijanjaju uz njihovu kožu, u kojima srce kuca jednakom brzinom, a glas treperi na istim frekvencijama. Tražili su da im dovedu naše. A kad bi brodska sirena zapištala na ulasku u luku, momci, kršne delije, bi se poredali i nestrpljivo čekali.

Milina majka Darinka Avdalović, rodom iz Nevesinja, bila je jedna od cura koje su sa palube gledale postrojene đuvegije u pristaništu.

On je bio krupan, visok, pravi rmpalija, a ona se jedva nazirala u masi. "Ja ću ovu najmanju, sa njom ću najlakše", pola u šali, pola u zbilji, kazao je Jefto, a kasnije se majka prepričavala Mili. I tako je i bilo. Imali su petoro dece, živeli su u severnom Čikagu, u kraju koji se zvao Mala Srbija, pogađate i zašto.

Tu je, kao četvrto dete u porodici, 1920.godine rođena i Milojka, od milja – Mila.

Mila nikad nije videla zavičaj

Otac Jefto, za razliku od većine zemljaka, dosta je brzo naučio engleski jezik, tako da nije zadugo rabadžijao, već je brzo napredovao i postao nastojnik. On i Milina majka shvatali su koliko je škola važna, pa su terali decu da uče..

"Mila nam je pričala kako su se njeni trudili da očuvaju tradiciju i veze sa domovinom. U kući se govorio isključivo srpski jezik, sa jakim hercegovačkim dijalektom, pa je Mila, recimo, do kraja života sapun zvala 'safun'. Ljudi su živeli teško, ali su odvajali svaki dinar za familiju i crkvu. Svako je davao po trećinu plate da bi se sazidale crke i manastiri, da bi imali gde Bogu da se mole. Zanimljivo da, iako su je stalno pominjali, ni Jefto ni Darinka nikada više nisu obišli svoje hercegovačko ognjište", priseća se Mira Kovačević, još jedna Milina rođaka.

Iako je volela svoje poreklo i stalno kupovala knjige o zavičaju njenih roditelja, ni Mila nikada nije otišla da vidi dokle joj korenje seže.

"Imali su porodičnu averziju od komunista, a Mila nam je priznala da se bojala da će da ih uhapse čim pređu granicu, jer su bili zakleti monarhisti. Kada je 1963. godine došlo do crkvenog raskola, Mila je naravno bila na raskolničkoj strani. Bila su to nezgodna vremena, kasnije nam je pričala, bilo je dosta ubačenih udbaša i ljudi su počeli sumnjati jedni u druge. Društvo se tada okupljalo u restoranu 'Miomir', na jednoj strani su sedeli tzv. federalisti, na drugoj raskolnici, i gledali se preko nišana. Ipak, koliko god da su se svađali, ženili su jedni druge. Krv nije voda", govori po sećanju svoje tetke Rajka Radovančev.

Mila je oduvek bila na svoju ruku, drugačija od drugih. Pa se tako, iako je imala dosta udvarača među srpskim mužicima, na kraju udala za Amerikanca i rodila mu sina. Brak nije dugo potrajao, a ona je nastavila svojim putem. Sa sinčićem pod ruku je išla na posao, ali je, onako sposobna kakvom je Bog dao, uvek imala i za sebe i za druge, koji bi se zatekli u nevolji.

U kolu sa 90 godina

Mila je, po kazivanju njenih rodica, uvek bila puna života, zarazne energije. Sa 90 i kusur godina je igrala kolo, recitovala i pevala, tražila od sina da joj nađe neki stan koji u komšiluku ima kafić – da može da sedne i priča sa ljudima. Sa 99 je i dalje išla sama u prodavnicu, čitala, "vežbala mozak", kako bi to ona rekla.

"Pamtim kada se svojevremeno sa svojih 66 godina penzionisala i odlučila da ode u Starački dom (nursing home). Međutim, nije prošlo ni mesec dana, pozvala nas je, zvučala je dramatično: Vadite me odavde, ja ću da umrem! A onda nam je ispričala kako je protekla njena prva večera u Domu. Gospođa koja je sedela preko puta pitala ju je kako se zove. Mila, rekla je. Nije stigla ni da uzme drugi zalogaj, a gospođa joj se ponovo obratila: Oprostite, molim Vas, a kako se Vi zovete? Kada ju je upitala i treći put Mila se pokupila i otišla u sobu. Gladna. Sutradan je otišla kod upravnika i tražila da je izbriše sa spiska. Nije to za mene, nisam ja iz njihovog filma, govorila je", priča Rajka Radovančev.

Od povratka iz Doma gospođa Mila je vodila aktivan život još punih 33 godine. Prikupljala je humanitarnu pomoć za decu u Srbiji, za izbegle iz Krajine, Bosne, pa onda sa Kosova, zbrinjavala je oni koji su u izbegličkim kolonama pristizali sa Balkana. Baš kao nekad, kada je dočekivala izbeglice posle Drugog svetskog rata.

"Uvek neka muka progoni nas Srbe", govorila je.

Srbija joj bila u srcu

Bila je aktivna i kada su srpski imigranti demonstrirali protiv američke politike, u to vreme usmerene protiv Srba.

"Gde god su bile kakve demonstracije, Mila je morala da ide. Ona je to osećala kao svoju dužnost, kao svoje poslanje. Srbija joj je bila u srcu, iako je nikada nije videla", priseća se njena rođaka Rajka Radovančev.

Jedan od onih koji se sa Milom družio za života, a koji je imao i priliku da je isprati u večni život bio je i sveštenik Đuro Krošnjar, paroh crkve Svetog Vasilija Ostroškog u Lake Forestu, predgrađu Čikaga

"Mila je bila neverovatno odana svom narodu. Prijatna, dobra duša, visoko moralna. U svom karakteru je pokupila najbolje od srpskog i američkog mentaliteta. Bila je hrabra, uporna i ponosna, ali se američki tvrdoglavo držala zakona i pravila. Bila je i vernik za primer, uvek spremna da pomogne, da nešto organizuje, prikupi novac, organizuje i aktivira ljude. Žena sa energijom kakva se retko sreće. Sahranili smo je na grobnoj parceli otadžbinskog udruženja 'Jedinstvo', čiji je bila član. To joj je bila poslednja želja", kaže otac Đuro Krošnjar.

Mila Govedarica je poslednji put sklopila oči samo koji mesec pre svog 100-tog rođendana.

Tagovi:

SAD Mila Govedarica Čikago

Komentari (0)

TV Program